Naslov u informativnom odeljku portala B92 glasi „Radnica hitne pomoći statusom pokrenula lavinu“. Zaista mi više nije jasno kome padne na pamet da ovakvom rečenicom naslovi neki tekst, neku vest, kada se vidi da isti nije rezultirao ama baš nikakvom akcijom osim možda, sada čuvenog vida humanitarnog rada – šerovanja i lajkovanja na Fejsbuku. Uvek se setim jedne od omiljenih Čehovljevih priča „VI paviljon“. Sve vreme doktor svom dragom pacijentu propoveda kako je mir u glavi i u nama samima, te kakvi god da su uslovi života, mi u svom promišljanju i svesti nosimo svoj mir i blagostanje. Naravno, onog trenutka kada i sam biva smešten u paviljon, doktor se suočava sa banalnom ispraznošću svojih saveta. Pred neistinom, poniženjem, u kavezu, njegov duh naravno poklekne i dobija logičan odgovor, sada već ćelijskog sadruga : „Zašto ne uzmeš da malo filozofiraš?“. Situacija naravno nije ista, mada se neka paralela može napraviti. Da li zaista mislite da radite nešto time što klikćete, šerujete, lajkujete i komentarišete na internetu. Sedite u toploj sobi, jeli ste, pili, pušite i orni ste da danas odradite svoju smenu humanitarnog rada na Fejsu ili već nekoj drugoj društvenoj mreži. O, kako je samo lako i kako ispunjava zadovoljstvom, pa ja sam sada kliknula i pomogla 100. 000 gladne dece, oh divote, odoh sada malo u džim. Uglavnom sve se svodi na komentarisanje kako je ovde sve užas i drkeljisanje po kompjuteru, takozvani salonski humanitarni rad i filozofija od kojih nikom nije bolje. Naravno, jesam naivna, cilj i nije da nekom bude bolje već da se svi nakače u slavni voz humanitaraca koji vrlo glasno pišti: „Mi smo humaniiiiiiii, mi smo diiiiivni, mi nekoom pomažemoooooo, čuješ pomažemoooo, mi smo ljudske humanitarne gromadeee, hej čujte za naaaaaaas!“ Neću kriti da imam gomile poznanika koji stalno učestvuju u „humanitarnim akcijama“, a da u životu nisu nekom konkretno pomogli. Kad god otvorim Fejs u toku je neka akcija koja proslavlja tu veličinu od čoveka i naravno ne doprinosi bilo čijem boljitku. Ne razumem toliko neosećajnosti i toliko egoizma koji oduzimaju svako dostojanstvo onima kojima se šatro pomaže. Porodica kao što su ove iz teksta ima mnogo, to su uglavnom fini, skromni ljudi, neki se stide, a neki su isuviše ponosni da zatraže pomoć. Ako imate takve u okolini, a imate, znam, probajte da pomognete konkretno i bez naglašavanja da ste to vi uradili, kako i koliko, da im još bude i neprijatno, pored svega što doživaljavaju svakog dana. Naterajte se da se zaista stavite u nečiji položaj i da ga zaista razumete, brinite iskreno, a ne zato što je to trend. U modi su azilanti, pa ovi domaći slučajevi kojih ima na sve strane nikako da dođu na red. Svako od vas ima makar jednog prijatelja kome je potrebna pomoć, a da niste uspeli ni da ga čujete od svoje priče o velikim humanitarnim akcijama. Oduvek je ta priča bila ista, nije li stih čuvene numere :
“ How can people be so heartless
How can people be so cruel
Easy to be hard
Easy to be cold
How can people have no feelings
How can they ignore their friends
Easy to be proud
Easy to say no
Especially people who care about strangers,
Who care about evil and social injustice
Do you only care about the bleeding crowd
How about a needy friend“.
Na žalost, sada je nivo hipokrizije prevazišao sve ono što smo do sada videli ili bar ja. Ne sporim neophodnost velikih akcija, ne sporim korist interneta i društvenih mreža za koordinaciju i dogovaranje, ne sporim ni to da postoje veliki problemi i da se tuga i bol različitih ljudi ne daju upoređivati, jer jeste svačiji problem „najveći“, ali zaista svako od nas može da uradi nešto malo, a za nekog značajno i veliko danas kada ljudi žive od danas do sutra. Uradite to jer vam je stalo, uradite to sa merom i stilom ne urušavajući dostojanstvo onoga kome pomažete time što unaokolo trubite šta ste uradili. Učinite to iz čiste milosti. Probudite se i ne trpite gluposti i shvatite da zaista imamo samo jedni druge.
Autor: andjica_88