Gordana
20.05.2010. broj pregleda: 6924

Za sd cafe

„I zato nikad ne pitaj za kim zvono zvoni, ono zvoni za Tobom“

Koliko ljudi poznajete iz viđenja – povremeno ih srećete i otprilike znate odakle ih znate? Da li ih ima... na primer... par stotina? Možda dvesta? Ovo zavisi i od posla kojim se bavite. Ako imate radno mesto koje podrazumeva da se dnevno viđate sa mnogo ljudi, onda će ih biti više, ali sigurno i mnogo onih za koje nećete znati, kad ih sretnete, iz koje su vam priče poznati. Da procenimo, najšire i najslobodnije, da dvestotinak ljudi poznajete na taj način. Od tih ljudi, koliko je osoba kojima se redovno javljate kad ih sretnete? Manje od tog broja, jer neke od njih srećete, znate se, ali se ne javljate jer se zapravo nikada niste upoznali i nemate pojma ni kako se zovu.

Za koliko osoba možete reći da su vaši poznanici? (Nisam se bavila ovim statistikama, mada verujem da sam mogla da izvedem neku računicu, ali nije presudno za ono što ovim tekstom želim da kažem.) Recimo da imate nekoliko desetina poznanika: ljudi o kojima znate ponešto, kao i oni o vama, i sa kojima ponekad razmenite par reči. Neka ih bude između pedeset i sto.

Od tog broja, koliko ljudi smatrate svojim prijateljima? Ovde broj naglo i višestruko opada, zar ne? Verujem da svako od vas prethodni broj, koliko god bio neprecizan, deli sa najmanje deset. Nemate više od nekoliko prijatelja. Što bi rek’o narod: na prste jedne ruke da ih prebrojiš. Možda ih nema ni koliko prstiju na jednoj ruci. Od svih ljudi na Svetu (neke procene koje sam zapamtila, od pre jedno dve godine, su da će do 2011. na Planeti živeti oko sedam milijardi ljudi, živi i zdravi bili), samo nekoliko su vam prijatelji. Tako meni, njoj, njemu... svakome.

Da li smo mi svesni te matematike? Da li umemo da cenimo to, što od toliko osoba koje trenutno žive, a da ne govorimo o tome koliko ih je živelo do sada (’ajde da ne komplikujem, jer bih onda morala u priču da uvedem i temu o eventualnoj reinkarnaciji, pa da vas upitam sve ono što se sama vrlo često pitam, a to nije možda baš sasvim zdravo i ne može svako to ni da podnese)? Mislim da većina nije svesna i ne želi da razmišlja o tome. Jer: da jeste (većina svesna), ne bi se ljudi ovako ponašali jedni prema drugima, i to ne samo sada. Ja ne kupujem priču (a nekad jesam, moglo je to kod mene da prođe) da su se ljudi pokvarili, postali gramzivi, pakosni, zlobni, puni mržnje i slično. Nisu se ljudi uopšte promenili. Uvek su bili ovakvi kakvi su sada. Setimo se samo priče o Isusu Hristosu. Koliko sam puta razmišljala o tome, evo u poslednje vreme ponovo. Znate šta sam zaključila? Da se sad ponovo pojavi - pored svega što znamo, čak nije preduslov ni da verujemo da je zaista bilo tako – isto bi prošao kao i onda. Uopšte nema veze ni gde bi se pojavio. Isto bi se dogodilo: pomagao bi patnicima, podizao nepokretne, zaustavljao krvarenja, slepima bi vraćao vid i, na kraju, isti ti svedoci čuda bi se bacali kamenjem na njega, prokazivali ga vlastima (vlastima je uvek pretnja onaj ko pokazuje neki drugi put od puta zatupljenosti i ograničenosti). Isus Hristos je bio jedan, ali je u međuvremenu bilo mnogo sličnih. Uvek ih ima. Kako se ljudi ponašaju prema njima? Pa, isto kao i prema njemu.

Svako od nas će lako da kaže, da ima samo nekoliko prijatelja, možda samo jednog pravog. Svako će lako da kaže, kako ga samo jedna osoba istinski poznaje i kako samo njoj može da veruje. Koliko ljudi zapravo to zaista poštuje? A koliko je onih koji, i pored te izvedene računice, stalno nešto zakeraju i zameraju čak i toj jednoj osobi? Koliko puta su materijalne, u smislu svakodnevnih i prolaznih pojava, bile važnije od toga što vas ta jedna, ili ako imate sreće nekoliko osoba, zaista duboko razume, bez mnogo reči? Razume i vaše hirove, mane, ograničenja, greške. Jer: onome ko vas razume, reči nisu od presudnog značaja. Nije potrebno da mnogo pričate, ako vas neko zaista razume. Ta vas osoba u tom slučaju oseća, što je više od reči. Reči su potrebne tamo gde vas ne razumeju. I, što više govorite, manje vas razumeju. Mislim na suštinsko razumevanje, što se opet svodi na osećanje – dodir duša. Imala sam prilike, nekoliko puta u životu (čak i više od nekoliko, na čemu sam neizmerno zahvalna), da upoznam osobe za koje sam odmah, ubrzo po upoznavanju, znala da su zbog nečega posebno važne za mene i moj život. Isto tako, znala sam i da sam ja važna za njih. I, znate šta sam još primetila? Uopšte nije važno da li su te osobe bitne za funkcionisanje u ovoj dimenziji u kojoj se odvija naš materijalni život. Ne mora to da bude ni majka, ni dete, neko vrlo blizak niti neko koga često ili redovno viđam. Ne, uopšte. Imala sam prilike da upoznam ljude koje sam samo ovlaš negde dotakla nekom međusobnom aktivnošću. Ali, ako je to bilo TO, ako je to duša sa kojom je trebalo da se dodirnem, onda je bilo nepogrešivo jasno.

Imam drugaricu, ona je moja najstarija najbolja drugarica. Nedavno me je podsetila da će sledeće godine biti ravno četrdeset godina našeg prijateljstva. Bile smo peti osnovne. Toliko je neobično bilo sve u vezi sa našim upoznavanjem, da smo obe još tada, tako male, znale da se dešava nešto veliko i važno. Često smo o tome razgovarale, posebno u onim ošinutim pubertetskim i ranoadolescentnim godinama. Upoznale smo se u školi. Ona je pre toga živela u Bosni, dve godine je bila u Smederevu i vratila se u Bosnu. Nikada više nije živela ovde. Tek onoliko koliko je bilo potrebno da ovde obavi nešto, između ostalog upozna mene. Nikada se nismo posebno slagale, često smo se svađale, mnogo puta sam bila duboko ogorčena na neke njene postupke ili reči. Ona na moje, takođe. Bio je jedan period u našim životima, kada su se u našoj bivšoj (i jedinoj) domovini koju smo imale događale užasne stvari koje nismo mogle da zamislimo. U to vreme, svi smo bili vrlo tanki u dušama i glavama, mnogi su prsli i popucali, neki privremeno a neki se nikad nisu sastavili. U tom periodu, njen i moj život se veoma razlikovao. Ona je u to vreme otišla iz zemlje i ostala tamo negde. I sada je... negde. Zbog ludila u kome smo živeli tih godina, došlo je i do prekida našeg kontakta. Osam godina nismo bile u vezi. Ali: kada smo se jednom posle toga ponovo čule telefonom, obe smo znale da se ništa zapravo nije prekinulo i da nastavljamo tamo gde smo stale. Nije ona tamo negde. Ona je uvek ovde negde, kao i ja. Svako od vas to zna. Svaki čovek zna da prostor, vreme, materija, bilo šta što bismo rekli ovozemaljsko zapravo nema blage veze sa pravim Životom. Dobro, ne mogu da budem sigurna da je baš svaki čovek, i verovatno i nije, u stvari sigurno nije; ako je verovati samo Šopenhaueru i Ničeu, eto, moglo bi se reći da nije svaki čovek. Mada... nisam sigurna da samo nisu bili dovoljno veliki trpioci bola, tuge i patnje zato što su sami sebe dobrovoljno ili zbog prevelikog straha od odbacivanja držali na lancu, da se ne bace u zagrljaj prijatelju. Ubeđena sam da je tako, ali to moram da ostavim za neku tamo sredu.

Moja drugarica se ne slaže sa mnom u vezi sa tim pitanjima duše. Nema to veze uopšte. Uopšte nije bitno kako se ona i ja izjašnjavamo, kako tumačimo i u šta verujemo ili ne. Ona i ja dobro znamo ko smo i šta smo, iako nemamo pojma niti možemo same sebi, ni jedna drugoj, a posebno nekome sa strane bilo šta logično da objasnimo. Ni to nema veze. U stvari, što manje logike, to više istine.

Ali, kad je pogledam u oči (oko njih je sve drugačije nego što je bilo pre četrdest godina, ali one imaju isti sjaj i boju i u njima vidim isto što i tada), ja znam da postoji nešto čega se ne sećamo ni ona ni ja, ali ga osećamo; nešto mnogo važno, nešto što nije iluzija. Ovaj život je iluzija. Ja tako vidim stvari. I verujem da je Kant bio u pravu kada je smislio Ding an sich tj. Stvar po sebi, koju mi nikada ali nikada ne možemo ni videti, ni čuti ni opipati, jer sve što mi vidimo kao stvarnost zapravo je samo kombinacija raznih rezultata koje nam daju naša čula...

Ako je sve tako (a može biti, zar ne?), zar ne bi trebalo da smo mnogo pažljiviji sa ljudima? Zar ne bi trebalo da imamo mnogo više saosećanja prema svakom čoveku koji je ikada živeo, a posebno prema ovima koji su nam savremenici? Zar nije svaki čovek – ja?

Andrić je rekao: „Ja još nisam video da je neko koga su dobro istabanali to zaboravio, ali sam sto puta video da ljudi zaboravljaju i najlepše savete i pouke.“

Gete je rekao: „Postupajte prema ljudima kao da su ono što bi trebalo da budu, i pomoći ćete im da postanu ono što mogu da budu.“



Plusic 0 Minusic 0


Ocena

Ocenjeno 16 puta. Oceni

Komentari

Dodaj komentar

Za sd cafe
Gordana
26.04.2018.
Prvi put sam naletela sa SD cafe u leto 2004. godine, kada sam neposredno po objavljivanju svog romana želela da nekako obavestim javnost o tome, a da bude diskretno. Mogla sam da udarim na sva zv...
2294 pregleda | 0 komentara
Za sd cafe
Gordana
05.04.2017.
Te 1968. imala sam sedam godina i pohađala prvi razred u Cvijićevoj. Maglovito se sećam ujaka koji je u uniformi stajao na sred dugačkog predsoblja dvosobnog kadrovskog stana u kome je živelo nas ...
7264 pregleda | 1 komentara
Za sd cafe
Gordana
04.03.2017.
Jezici sunčevih zrakova lizali su površinu Jezave i palacali po svežim kamenovima oblizujući sa njih još ponegde zaostale tragove jaja. Irina je nežno dodirnula muževljevo rame, okre...
2498 pregleda | 0 komentara
Za sd cafe
Gordana
03.03.2017.
Tri reči Upita me malopre moj drugar iznenada, takoreći iznebuha, pa još iz prikrajka, nenadano: „Koje su za tebe tri najlepše srpske reči?“ O tome kako se on i ja dan...
4184 pregleda | 0 komentara
Za sd cafe
Gordana
01.03.2017.
  U petak uveče (beše 24. februar leta Gospodnjeg 2017) završim prevod i pošaljem ga, posle tri nedelje dobrog rada. Odličan posao, ja optimalno zadovoljna, ma sve na ...
3062 pregleda | 0 komentara
Fotografija nedelje - sponzor Gajba caffee
411e0b5d5561a8cb890b8e6dddec0bab
Poslao: miroslav Pošalji fotografiju
Anketa
Da li biste izašli na izbore ukoliko bi sada bili raspisani?
Da.
Ne.
Ne znam.
Sve ankete
Ukupno odgovora: 630
Dešavanja
Video dana
Oglasi
Soho 125x300