„Pre rata nije bilo ničeg, osim još jednog pre rata.“ — Borislav Pekić, Tamo gde loze plaču
Grad Smederevo je na početku 20. veka bio mirna pogranična varoš okružena poljima i vinogradima, ali i važno trgovačko mesto u čijoj luci je svakodnevno razmenjivana roba između Srbije i susedne Austrougarske. Leontije Pavlović beleži da je u osvit 20. veka, tačnije 1901., u Smederevu broj stanovnika porastao na blizu 7.000, koji su stanovali u 1.278 domova. Trend porasta stanovništva nastavio se i dalje, pa je u poslednjem popisu pred Prvi svetski rat 1910. Smederevo imalo ukupno 7.411 stanovnika, od čega 4.182 muškaraca i 3.229 žena. U vreme popisa iz 1910. Smederevo je bilo sedište sreza, koji je brojao 44.245 žitelja, kao i šire administrativne jedinice – Smederevskog okruga, koji je obuhvatao srezove Smederevo, Smederevska Palanka i Veliko Orašje, sa ukupnim brojem od 143.216 stanovnika.
Srbija je u 20. vek ušla nakon gotovo stogodišnje borbe za nezavisnost i nekoliko decenija truda da se očuva ta nezavisnost. Nakon dramatične promene vladajuće srpske dinastije u majskom prevratu 1903. dolazi i do promene srpske spoljne politike. Ove promene odraziće se na pogoršanje odnosa sa moćnim severnim susedom, Austrougarskom. Jaz između Srbije i Dvojne Monarhije produbljen je aneksijom Bosne i Hercegovine 1908, čime je moćna carevina stigla i na zapadne granice Srbije. Taj jaz nepovratno je produbljen nakon srpskih uspeha u balkanskim ratovima 1912 – 1913. Iz Beča je s nestrpljenjem iščekivana i najmanja iskra koja bi zapalila fitilj rata sa Srbijom.
Idealnu priliku za tako nešto ubrzo je omogućio Sarajevski atentat 28. juna 1914.
O raspoloženju stanovništva u Smederevu leta 1914. godine vredno svedočanstvo ostavio nam je savremenik tih burnih događaja Milan Jovanović Stojimirović. Kao mladić u to vreme, on posebno opisuje gradski kej pored Dunava, šetalište na kome je često provodio vreme, kao i hotel i najugledniju gradsku kafanu „Lav“ („Laf“), koja će u nastupajućem ratu biti porušena. Upravo na dunavskom šetalištu ga je zadesila vest o Sarajevskom atentatu: „[…] kada je na to puno šetalište, kao grom iz vedra neba, pala vest da je neki Srbin iz Sarajeva ubio austrougarskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda […] odmah je bilo naređeno da se obustavi svaka pesma, muzika i svi skupovi, a večernje zabave i igranke su bile otkazane i na svim stranama su se videli užurbani ljudi, zamišljenih lica. Oficiri koji su nosili stare srpske gala-uniforme sa ogromnim paletama od srebra i zlata […] bili su prosto preneraženi, kao da je zasvirala truba za uzbunu, ili da je opet objavljena mobilizacija.“
Stojimirović dalje piše kako se nekoliko nedelja posle Vidovdana 1914. u Smederevu osećala nervoza i iščekivanje. Kao žitelji grada na prvoj liniji fronta, stanovnici su strahovali od upada neprijateljske vojske i pljačke imovine. Radnici su masovno otkazivali poslove i užurbano odlazili u svoj zavičaj, pa je tako Smederevo ostalo bez vinogradžija i kopača, koji su u to vreme dolazili iz leskovačkog kraja. Ljudi su zbog predstojeće neizvesnosti počeli da štede novac, zanatlije i trgovci su bili prinuđeni da privremeno zatvaraju radnje i kriju robu po selima.
Običan narod je slutio da mu ne predstoji ništa dobro, a svaku nadu u uspešno okončanje krize i mirno rešenje spora sa Austrougarskom raspršio je telegram koji je 28. jula Nikola Pašić, predsednik srpske vlade, primio u jednoj niškoj kafani. Po rečima očevica, on se digao od stola i obratio prisutnima sledećim rečima: „Austrija nam je objavila rat. Naša stvar je pravedna. Bog će nam pomoći.“
Tekst predstavlja izvod iz kataloga izložbe Smederevo u Velikom ratu koja će biti otvorena u Gradskoj galeriji savremene umetnosti Smederevo od 21. novembra do 21. decembra 2014.
Miroslav Lazić i Marko Stefanović, kustosi Muzeja u Smederevu
Izvor: SDCafe