Naše priče
13.02.2017.

Sećanje na stare smederevce – Vajar Selimir Jovanović Sele

Dc7ec41eb9c37e2288e76f9f3c692d03

Selimir Jovanović Sele rođen je1926. godine u Krnjevu, gde je učio i završio Osnovnu školu, koja je u to vreme imala samo 4 razreda, a Gimnaziju, koja je tada trajala 8 godina, učio je i završio u Smederevu. Pri tome treba imati u vidu da su to godine neposredno posle završetka II Svetskog rata i oslobođenja zemlje od neprijatelja.

U to vreme, nova države FNR Jugoslavija bila je teritorijalno organizovana (podeljena) na Republike, Republike na Srezove, a Srezovi na Opštine. Po toj podeli Srbija je imala 14 Srezova i 217 Opština.  Smedervski Srez sačinjavale su Oštine Velika Plana, Smederevska Palanka i Smederevo, a sedište celog Sreza nalazilo se u Smederevu. Polazeći od te činjenice i od toga da je Sele nakon Osnovne škole (od 4 godine) prešao u Smederevo, da je tu učio Gimnaziju, da je tu živeo i radio do svoje smrti, sa pravom se može kazati da je on stari smederevac. Uz to treba dodati da je Sele iza sebe ostavio još 3 kolena ponosnih smederevaca.

Sele - đak realne Gimnazije                                        Sele - Autoportet II         

 

 

Tek  osnovana vlast u Smederevskoj Palanci, 11.novembra 1944. godine, Seleta sa 18 godina, i mnoge njegove drugove mobilisala je u Narodno Oslobodilačku Vojsku. Ta formirana jedinica poslata je putem  Beograda, Obrenovca, Šapca, Loznice i Zvornika u Tuzlu, gde se uključila u III bataljon  XVIII udarne brigade, i odmah je preko Pabile Luke krenula u borbu protiv četnika.

U svojim beleškama za memoare Sele je zapisao da se sa svojim drugovima borcima borio na području Zvornika i da je tom prilikom mnoge od njih izgubio. Zbog svoje pismenosti i visprenosti  bio je određen za bataljonskog higijeničara, a glavni zadatak mu je bio očišćenje boraca od vašaka (zaprašivanje) kako bi se predupredio tifus.  Uz to on je vodio računa i o administraciji bataljona, te su drugovi borci prozvali „Ćata“.

Sa svojom jedinicom  borio se sa četnicima na zauzimanju  mesta Lišine, a onda odlazio na Majevicu, pa na Romaniju i tako do Sokolca, od januara do maja 1945. Ovde se uključio u borbu sa Nemcima u cilju oslobađanja Sarajeva, 6. aprila 1945. Sve vreme aktivno je učestvovao u mnogim jurišima i bombaškim akcijama, ali je ovom prilikom bio ranjen u desnu nogu. Pošto je bio u bolnici, govorio je da mu je bilo jako žao, jer nije mogao da učestvuje u defileu u tek oslobođenom Sarajevu!

Polako se nazirao kraj rata pa je Sele postavljen za personalnog poverenika bataljona, a nedugo zatim i u politički odsek kao poverljivi sekretar. U tom periodu štab bataljona nalazio se na Palama, a negde od februara jedinice su preseljene u Sarajevo i smeštene u kasarne, te su tako postale prava vojska.

Sele Jovanović-borac, prvi s desna, Goražde                   

 

Još u ranoj mladosti Sele je učio da svira na violini, sa željom da studira muziku, ali je nesrećni rat načinio prekid. Nakon rata nastavio je da svira u gimnazijskom orkrestru, koji je vodio Mirko Koh, kod koga je on inače učio da svira violinu.

Kao čovek sa „žilom za lepe umetnosti“ Sele je još u NOV započeo rad na kulturno-prosvetnom životu vojske; formirao je pevački  hor i muzičku sekciju brigade, te je sa njima učestvovao na priredbama u Sarajevu. Bio je, čak dirigent tog hora sa kojim je nastupio i na radio Sarajevu!

Godine 1948. školski dirigent mešovitog hora i orkestra u Gimnaziji, komponovao jednu opereru, a Seletu je dao da bude korepetitor hora i da svira prvu violinu. Po zvaršetku školske godine hor i orkestar su sa đacima pošli na ekskuziju, ali i da ordžavaju koncerte. Tom prilikom posetili su gradove Zagreb,  Rijeku i Opatiju.

Naravno, i dok je radio u Železničkoj radionici, svoju ljubav prema lepim umetnostima, Sele se ispoljavao aktivnostima u horu i u likovnoj sekciji, koji su bili pod okriljerm KUD „Abrašević“. Bio je solista u horu KUD „Abrašević“ čiji dirigent je bila prof. Milica Kalanović (devojačko Gregović).

Kada je u smederevskoj Galeriji svremene umetnosti, od 11. aprila do 11.maja 2008. Godine, održana Retrospektiva Seletovih radova, tom prilikom Vera Horvat, istoričar umetnosti i pesnikinja, o njegovom spoju muzike i skuplture, napisala je: 

„Vazda oscilirajući između dva svoja fatuma, dve svoje  ljubavi u umetnosri –kada biva Orfejem ili Metalurgom, Sele je pronašao osoben način da srećno spoji muziku i skulpturu, nematerijalno i konkretno. Svoju želju da stvara muziku ispunio je u skulpturnom vizueliziranju njene strukrtute i sklada. Muzičke forme je iz njihove domaje - sveta zvuka, prizivao i ovekovečio u svetu trodimenzionalnih oblika: “obelodanio “ je njihovu strukturu i izrazio je u gvožđu! Tako su večno zaleđene i večno svirajući počele svoj život njegove simfonije i sonate i fuge i etide. Sele je darovao „telesnost“ poštujući stroge norme svakog oblika, dobro poznajući teoriju muzike i kontrapunkta.“

Selimir Jovanović sa violinom, 1954.godine


 

Onda je došla demobilizacija đaka kako bi svi oni nastavili dalje školovanje, koje su u civilstvu započeli. Seletu je demobilizacija teško išla, jer je bio na oficirskoj dužnosti, i kao takav bio je preko potreban vojsci. Ali, radi svog angažovanja u horu i pripremi u Beogradu za turneju po istočno-evropskim zemljama, i posle više peripetija uspeo je da se demoboliše. Naime, da bi se demobilisao, morao je da donese potvrdu da je redovan đak Gimnazije. Došavši u Smederevo doživeo je neprijatno iznenađenje; rečeno mu je da je poginuo, te je siromah, morao da dakazuje da je živ!

Pošto se demobilisao iz NOV Sele je nastavio sa školovanjem u Gimnaziji. Upisao se regularno u razred u kome su đaci bili 3-4 godine mlađi od njega, što je njemu stvaralo određene probleme, jer se teško uklapao u školsko gradivo. U prevazilaženju tih problema pomogli su mu drugovi: Mile Petrović, Vasilije Janoškov, Janko Maksimović (budući šurak) i drugi.

Od Petojunske eksplozije i u ratnom vrtlogu, zgrada Gimnazija bila je jako oštećena, pa su đaci morali da budu raspoređeni po raznim zgradama u gradu. U vreme raspusta 1947. godine , prvi direktor Gimnazije, Leonardo Kosović pozvao je Seleta da tek obnovljenu zgradu zajedno urede i dekorišu  enterijer; ispisane su razne parole kao napr.: “Narod ti je dao ovu zgradu - uči i znanjem vrati dug narodu“ ili „Nedozvoli da drugi čiste za tobom“ i slično.  Đaci su se ponosili obnovljenom zgradom i školom, jer je Gimnazija bila proglašena za najuspešniju u Srbiji!

 

Kada se oženio, Sele je morao negde da se zaposli kako bi obezbedio materijalna sredestva za život. Isto je važilo i za njegovu suprugu Ljubicu. Inače, u to vreme nije bilo teško za zapošljavanje mladih i vrednih ljudi, jer je trebalo obnoviti i izgraditi ratom opustošenu zemlju. Zaposlenje su našli u fabrici Železnička radionica (kasnije „Heroj Srba“, a danas „Želvoz“) kao administrativni radnici. Kao pametnog i vrednog, viši rukovodioci, Seleta su postavili za sekretara fabrike. U to vreme u Železničkoj radionici, koja je osnovana još 1926. godine, direktor je bio Miodrag Stanković Babac.

Pošto je supruga Ljubica već bila u drugom stanju  morao  je da se pobrine o stanovanju, pa je od Sindikalne podružnice dobio zajednički stan, za koji su kupili neki polovni nameštaj i tako se skućili. U međuvremenu im se rodio sin, kome su dali ime po Seletovom ocu - Milutin.

Radio je upešno u Povereništvu za državne nabavke, gde je rešio je mnoge žalbe seljaka vezane za otkup pšenice, a kako to nije želeo više da radi, tražio je da se vrati u Železničku radionicu. Tamo je dobio posao, ali sada u Železnikoj Industrijskoj Školi (ŽIŠ), na mestu sekretara.

U vreme dobrovoljnog rada i velikog entuzijazma Sele je, posle radnog vremena kao sekretar, ostajao bar još 3-4 sata u pogonima (u strugari, kovačnici, preseraju, obradi građe i dr.) i radio na raznim mašinama, te tako naučio nekoliko zanata. Dok je radio u ŽIŠ-u, posebno je naučio strugarski zanat.

Od 1953. do 1955. godine Sele je bio na dužnosti referenta narodne odbrane Opštine, kada se puno radilo na mobilizacijskom sistemu i regrutaciji novih vojnika. Takođe, tu su održavani i razni seminari radi obuke stranih delegacija.

Sele i Ljubica u Sindikalnom, 1949.godine

 

Jednom prilikom  VD predsednika Opštine Smederevo Mileta Pantelić, obratio se Seletu rečima: „Svi odoše na fakultete, a šta ti čekaš? Nećeš valjda večito da budeš administrativac!?“ To je bilo 1955. godine kada je Sele upisao studije na Likovnoj Akademiji u Beogradu. Za te studije Opština mu je obezbedila i stipendiju sa kojom je mogao da plati studentski dom i dva obroka u menzi.

U pripremi skulptura za prijemni ispit dosta je radio i sa teškoćama, ali je isticao je da su mu mnogi pomagali u poziranju. Naravno, prvi vajani porteret pripada njegovoj voljenoj supruzi Ljubici! Pre podnošenja svih svojih vajarskih radova za konkurisanje na Akademiji, konsultovao je tada poznate slikare, a onda je podneo radove koje je sam izabrao, i...uspeo...upisao se!

Na Akademiji je, na prvoj godini, studirao sa, kasnije poznatim vajarima, slikarima i grafičarima. Pošto bio dosta stariji od svojih kolega, neki od njih zvali su ga i „Matori“, jer je imao godina koliko i mngi njihovi asistenti. Studirao je pet godina, ali je bio ponasan na činjenicu da ga je, na četvrtoj i petoj  godini primio profesor Sreten Stojanović, iako je tada bio zadužen samo za poslediplomce! Uobičajeno je bilo da se na kraju studija konkuriše za „Parisku nagradu“, pa se za nju prijavio i Sele. Kao jedan od najboljih u klasi, bio je odabran da ide na ekskurziju od 25 dana u Pariz, što je on sa oduševljenjem prihvatio.

Sele sa prvom skulpturom - Priprema za Likovnu Akademiju, 1955.godine

 

 

Čim je diplomirao na Likovnoj Akademiji Sele je došao u Smedrevo da zatraži posao, i da „oduži dug“, jer je primao stipendiju, te se javio Načelniku za društvene službe Sreza. Tada je načelnik bio Arnold Zavila, koji mu je rekao da može da ga oslobodi te obaveze, ali ako hoće da radi, može da ode u Gimnaziju i da tamo bude profesor. I naravno, Sele je to rado prihvatio, jer je želeo da se vrati u „svoju“ Gimnaziju u kojoj je nekada bio đak. 

Bio je oduševljen garniturom nastavnika koju je tu zatekao: direktor je bio Radomir Stepić, a legendarni profesori bili su: Rada Andrejević, Stana Živanović, Makrena Krstić, Živojin Filipović- čika Fića i drugi. Te školske 1960/61.godine, kao najmlađi profesor Sele nije imao razredno starešinstvo, ali je predavao Likovno  obrazovanje, i bio sekratar nastavničkog veća.

Pored svog stalnog posla u Gimnaziji sa đacima, Sele je svakodnevno radio na svojim novim skulpturama. Oformio je svoj atelje na Karađorđevom brdu, tačnije u kapeli na Nemačkom ratnom groblju, koji je dobio od Opštine u zakup, koji je, iako veličine 5x5 metara, njemu bio veoma prostran i dovoljan. Protokom vremena on ga je ispunjavao novim i novim skulpturama!

Seletov ateljena Karađorđevom brdu          

 

 

Likovnu Akademiju, odsek vajastvo, Sele je učio i završio 1960. godine u Beoradu, u klasi profesora Sretena Stojanovića. Sve do 1976. godine Sele je bio profesor likovne kulture u smederevskoj Gimnaziji, a od tada  je prešao u slobodne umetnike.

Jedan je od osnivača Podunavske Likovne Grupe  (POLIGRUS) i Muzičke omladine Smedereva. Godine 1965. Sele je postao član Udruženja Likovnih Umetnika Srbije (ULUS), a od 1982. godine on je član i Međunarodnog udruženja medaljera (FIDEM).

Povodom izložbe, koja je održana u Gradskoj galeriji i Smederevu, avgust/septembar 2002. godine, mr Snežane Cvetković, viši kustos i istoričar umetnosti napisala je između ostalog i ovo:

„Umetnost Selimira Jovanović ne poriče iskustva jugoslovenske umetnosti prve polovine XX veka naprotiv, on ide dalje razvijajući ideal klasične jednostavnosti i lepote, pridržavajući se okvira realizama, sa uvek prisutnimi aktuelnom figuracijom. On poseduje izražen osećaj za monumentalnošću tražeći u njemu smisao. Energija je sabrana i koncentrisana. Skulpture su nastajale više u kamenu, glini, gipsu, bronzi, čeliku, a manje u drvetu, slobodnu u reljefu, malih i velikih formata. Poseban segment Seletove umetnosti bili su portreti. Izuzetno pažljivo i istančano modelovani su ženski portreti u reljefu, zahvaljujujući kojima je Sele postao član Međunarodnog udruženja medaljera.

Bard, i ne samo smederevske skulpture, Sele Jovanović svakodnevno je modelirao nove i nove oblike,... a umetnički put koji je prešao najglasnije je opisao u jednom razgovoru u svom ateljeu u jednoj rečenici: „Ja kroz skulpturu govorim dok radim...“

Verovatno je većini nepoznato da je Sele bio autor od preko 200 skulptura, od kojih se stotinak nalaze u  raznim galerijama, ili kod privatnih lica-kolekcionara. Međutim, jedan značajan deo svojih radova Sele je poklonio smederevskom Muzeju, a kasnije i njegova porodica. Pri ovome, vrlo je važno istaći da je Sele, u svom umetničkom opusu, bio autor mnogih i značajnih javnih kulturno-istorijskih spomenika, kao i da je bio dobitnik mnogih i velikih nagrada!

Sele sa kolegama na izložbi                     

 

 

Sele je bio zaljubljen u prirodu i jako je voleo i upražnjavao planinarenje. Još 1961. godine postao je član Planinarskog zaveza Jugoslavije, odnosno Planinarsko - smučarskog saveza Srbije, jer je bio „upisan“ u Planinarsko - smučarsko društvo „Miroč“ u Smederevu. Ovo društvo bilo je osnovano i delovalo je pod okriljem smederevske Gimnazije. Kao član PSD „Miroč“ i dok je radio u Gimnaziji, organizovao je i vodio učenike gimnazije na zimovanje-skijanje na Kopaonik. Nakon napuštanja profesure u Gimnaziji i prelaska u slobodne umetnike, Sele je nastavio sa planinarenjem u gradskom planinarskom društvu „Čelik“, čiji  je oficijeni sponzor bila Železara.

Od te 1961., pa sve do 1990. godine, kada je overena poslednja markica za članarinu, Sele je bio više nego aktivan planinar. Zanimljivo je da je u toj legitimaciji, porede imena, u rubrici za zanimanje upisano - Vajar-profesor. Trebalo bi mnogo prostora da bi se navelo koliko je planina u Evropi, ex Jugoslaviji i Srbiji obišao i na koliko se vrhova popeo (osvojio).

Sele i đaci idu na Kopaonik, 60-tih          Sele osvojio Triglav, 1982.g.                   Umoran planinar

 

 

Sele je bio vrlo aktivan i partijski, jer je još u ratnom periodu postao član KP. Kad vratio u civilstvo, nastavio je sa radom partijskoj organizaciji i davao maksimun u radu svih foruma, a to su cenili mnogi partijski ljudi. Godine 1948. bio je u partijskoj organizaciji sa poznatim smederevskim aktivistima: Mika Cvetković, Dule Nadaškić, Tika Filipović, Danica Tomić, Miša Oklobdžija i dr.

Dok je radio u Železničkoj radionici Sele je partijski vrlo aktivan, pa je postao i član biroa partijske oranizacije. Odlaskom kolege u partijsku školu, stvorio se prostor da on postane personalni referent, odnosno zamenik direktora po kadrovima! Kada je u fabriku došao čovek „odozgo“ i starog  kova, pokazalo se da mu Sele smeta u radu i po partijskoj liniji, pa je preduzeo mere, te ga je u dogovoru sa sreskim rukovodiocima, „po potrebi službe“, premestio u  Sreski odbor. 

I u vreme studiranja u Beogradu nastavlja sa aktivnim partijskim radom, pa je tako još na II godini izabran za sekretara, a u IV godini postao je sekretar komiteta Umetničke Akademije i član Univerzitetskog komiteta!

U jednom mandatu (70-tih godina) saziva Skupštine Socijalističke Republike Srbije, Sele je, kao jako aktivan društveno-politički radnik, član partije i profesor likovnog obrazovanja u smederevskoj Gimnaziji, izabran za Republičkog poslanika da bi bio je član Prosvetno-kulturnog veća Rebulike Srbije.



 

Ona ekskurzija sa horom i orkestrom 1948. godine bila je presudna da Sele učvrsti svoju ljubav sa Ljubicom Maksimović i donese odluku da sa njom oženi, naravno, uz blagoslov njenog oca Mileta! U njegovom Krnjevu napravljena je, u to posleratno vreme ,„bogata svadba“ sa dosta zvanica, sa solidnom trpezom, sa dosta pića i sa veoma dobrom muzikom. Prisutan je bio i njegov profesor violine Vlasta Jocić.

U svom životu imao nekoliko ljubavi: vajarstvo, muziku i planinarenje. Međutim, porodica mu je bila svakako najveća ljubav, kojoj je posvećivao najveći deo svog slobodnog vremena. Sele je bio baš porodičan čovek; oženio se kao mlad čovek sa devojkom iz Smedereva, sa kojom je izrodio dvoje dece, sina  Milutina i ćerku Milicu.

Za vreme Seletovih studija supruga Ljubica je i dalje radila u Industrijskoj školi kao sekretar. Zbog toga je njegova majka došla u njihovu kuću, jer su mu sin i ćerka pošli u školu. Svestan da je Ljubicina briga o porodici velika, Sele je stalno putovao na relaciji Smederevo -Beograd;  subotom je dolazio u Smederevo, a ponedeljkom je odlazio u Beograd.

 

Sele i ljubica Zlatna svadba, na slici su:                            Sele i Ljubica  igraju na svadbi svog unuka  Ćerka i sin, snaja i zet, unuka i unuci, 1998.g.                                                     

 

Sele je doživeo i preživeo veliku eksploziju municije u Tvrđavi 5. juna 1941. godine u 14 časova i 14 minuta. Zbog te činjenice, zbog sudbine i zbog same želje da o tome ostavi neki trag, dobio je na konkursu mogućnost da uradi monumentalni spomenik. O tom tragičnom događaju u Smederevu vajar Sele, za života je imao svoje svedočenje:

„Ekspoloziju sam doživeo kao svetlost i mrak, neobjašnjivi prasak i viđenje krova zgrade, gde se nalazila kafana „Korzo“u centru Smedereva, kako leti kroz vazduh. Na neobjašnjiv način našao sam se u blizini Crkve. Možda me je prvi vazdušni talas eksplozije, koju kao takvu nisam ni osetio, poneo duž ulice. Postao sam priseban tek kad sam stigao do Zelene pijace u ulici Dimitrija Davidovića.  
Posle mnogo godina, kada sam radio spomenik  žrtvama Petojunske tragedije, koji je otkriven 22. decembra 1972. godine, hteo sam da bez mnogo reči,  on bude humka - simbol masovne grobnice. Zbog toga sam ga oblikovao kao stepenastu piramidu sa obeliskom - simbolom rađanja i sarkofagom - simbolom umiranja. Na reljefu u bronzi dugom 12 metara, prikazao sam spasavanje ranjenika posle eksplozije, oplakivanje i sahranjivanje mrtvih, a na krajnjoj četvrtoj ploči obnavljanje grada. Na prvoj ploči je moj lični doživljaj eksplozije, kada se ljudi nalaze u pokretima koji nisu prirodni.“

 

I tako...veliki smederevac i umetnik – Sele Jovanović, preživeo je eksploziju, ali se kao sav ispunjen čovek, tiho upokojio 30.07.2010.godine.

 



Nikola Tasić - Cale
SDCafe.rs

                                       

 

Izvor: SDCafe

Komentari

Missing
milena
25.05.2017.
Naš profesor Sele,divan čovek, koji je umro da nas povede u Beograd na izložbe u operu.Kamo sreće da imamo danas takve ljude u školama
Plusic 0 Minusic 0
Missing
punk026
22.03.2017.
nas pravih smederevaca ima samo 5% ja sam 7 koleno smederevac,, ovo samo sdcafe moze da izbaci ovako lepe vesti, kakva uprava ,, to sami kokosi
Plusic 0 Minusic 0
1507558 986772481340875 8868309273191375778 n
Vladimir
04.03.2017.
Tekst je sveobuhvatan i dinamicno pisan. Evo ovde imate i fotografije kojesam jednom prilkom radio https://www.facebook.com/vladimir.gogic.73/posts/10211480045650848?pnref=story
Plusic 3 Minusic 0
Missing
NTCale
19.02.2017.
Iako su Seleta, prvog smederevskog vajara, kulturni poslenici Smedereva skoro zaboravili, poštovaoci njegovog lika i dela, odali su mu priznanje osnivanjem Udruženje likovnih umetnika Krnjeva, 12. maja 2014.g. Asocijacija nosi Seletovo ime i održava sećanje na njega ! Opus mu čine mnoga dela u bronzi, čeliku kamenu, a najpoznatiji su ; "Orač" u Velikoj Plani i fontana "Sunce" u Smederevskoj Palanci, a sigurno je najmonumentalniji spomenik - 5.jun 1941.g. (Eksplozij u Trvđavi) u Smederevu !
Plusic 13 Minusic 0
Missing
NTCale
15.02.2017.
Hvala na lepim komentarima ! Bravo za Bojana Stolića, uaaa za Upravu grada ! Neki od njih –bili su mu đaci ! Pa gospdo i drugovi, mora da se o Seletu, i o dr. znamenitim smederevcima, piše na Portalu ! Nemamo Naš Glas, nemamo Radio, nemamo TV, a Boga mi nemamo ni „poslenike kulture“, koji o ovim ljudima moraju da pišu ! Oni su, svaki na svoj način, proslavili Smederevo i dali mu imidž lepog i kulturnog grada.
Plusic 14 Minusic 0
Dodaj komentar
C333f0edc2b9d0cd5e90f126e628fc6d
Naše priče
28.09.2017.
Dimitrije Urošević Kiba rođen je 1919.godine u Smederevu. Sin poznatog smederevskog kočijaša-rabadžije Maksima. Imao je dve sestre i brata Đurđa. Oni su treće koleno smederevaca. Kiba je...
E50a0051c594f86b24409c68927ce4be
Naše priče
05.07.2017.
Najvećem broju građana Srbije i Smedereva sigurno je poznata vest da je glavni grad Slovenije - Ljubljana osvojila  i dobila laskavu titulu – Zelena Prestonica Evrope. I ništa tu neb...
46cbe01bced65277f86eaf90dc97fa88
Naše priče
09.03.2017.
Dragoljub Manić Dragan još u ranoj mladosti iskazivao je jake i pozitivne karakterne osobne.Već tada je pokazao liderske, mobilzatorske i organizatorske sposobnosti. Zbog toga je potrebno da se...
C1520fc121e91076a50e5f5e812ddd02
Naše priče
16.01.2017.
Dobrivoje Marković Doba, dipl. mašinski inženjer, prvi je smederevac koji je uspeo da bude jedan od prvih direktora smederevske Železare, odn. Metalurškog Kombinata Smederevo, kako se ta...
C9556b3936c2f378b8616d9e79de45ce
Naše priče
20.12.2016.
U čast dolazeće najveće srpske slave, Svetog Nikole, zaštitnika mornara i ribara, a u godini kada stara Smederevska legenda, ribar (alas) Dragoslav Tasić Draga Calion, ili Doktor Cale, kako su ...
Fotografija nedelje - sponzor Gajba caffee
738a01fe752ee4784bc460462e8b2f6e
Poslao: Timotije Pošalji fotografiju
Anketa
Da li verujete nekom od političara u Smederevu?
Da.
Ne.
Sve ankete
Ukupno odgovora: 171
Dešavanja
Video dana
Oglasi
Soho 125x300