"Za mene je izuzetno važno to što mi je pripala nagrada "Zlatni ključ Smedereva", jer je to prvo priznanje koje sam dobio van nemačkog govornog područja. Posebnu težinu ima to što se ona dodeljuje isključivo za poetsko stvaralaštvo."
Ovo, u razgovoru za "Novosti", ističe Marsel Bajer (1965), jedan od vodećih savremenih nemačkih pisaca, što je potvrđeno i najvećom nemačkom nagradom za književnost "Georg Bihner", koju je dobio prošle godine.
"Zlatni ključ" Bajeru je svečano uručen na upravo završenoj 48. "Smederevskoj pesničkoj jeseni", kada je predstavljen i obiman antologijski izbor iz njegove poezije "Oko samojeda", u izuzetnom prepevu Jana Krasnog i Slavice Stojanović. Bajer je član dveju nemačkih akademija, za umetnost i za jezik i književnost, a sticajem okolnosti kod nas je poznat kao prozni pisac, jer je "Geopoetika" objavila dva njegova romana, "Leteće lisice" i "Kaltenburg". Uz desetak knjiga za koje je dobio 19 nagrada i priznanja, napisao je i pet libreta, a zanimljivo je da se 1996. preselio iz Kelna u Drezden, gde i danas živi.
* Koji je bio razlog za promenu sredine?
– Toliko dugo sam živeo u zapadnom delu zemlje i, čim su se otvorile mogućnosti, prešao sam u istočni, sa željom da upoznam jedan meni do tada nepoznati svet i kulturu. Odrastao sam okružen slikarima moderne, koji su svi odreda dolazili iz istočne Evrope. Odlazak u Drezden i kasnije u neke druge istočne krajeve omogućio mi je da bolje upoznam njihove korene i umetnost.
* U vašoj poeziji ima dosta rime, a i kada izostaje, stihovi su izuzetno ritmični…
– Razlog za to je što sam puno slušao muziku i uvek uživao u njoj. Posebno je zanimljivo slušati melodiju jezika koji ne razumeš. Dobar ritam me uvek podseća na to da se poezija izgovara, a ne samo piše i čita. Inače, kada radim na pesmama, uvek imam u vidu da moraju dobro da zvuče i kada se govore naglas. Ako zapišem stihove koji nisu na taj način privlačni, odlučujem da ih ne objavim.
* Slovenske teme, a posebno ćirilica kao pismo, često se javljaju u vašem pesništvu.
– Kada sam stigao u Drezden, tamo su svi u školi učili ćirilicu, jer je u tom delu Nemačke ruski jezik bio obavezan. Za mene su ćirilička slova uvek bila velika tajna i kad god sam ih gledao, video sam u njima neku misteriju posebne vrste. Ta tajanstvenost ne nestaje i kada se ta slova "dešifruju". Latinička slova uopšte ne primećujem okom, čitam ih ali ih ne vidim, za razliku od ćiriličkih, koja su mi omogućila da u svoju poeziju unosim misteriozne elemente.
* Moderno i arhetipsko se prepliću u vašim pesničkim knjigama. Ima mobilnih telefona, medija, filmova, ali i vukova, lisica, ptica…
– Ne postoji nikakav program po kome to kombinujem, ali je prisutno stalno promišljanje da li se kroz kontakte s medijima stvarnost menja. Primera radi, postoji mnogo ljudi koji obožavaju da gledaju filmove o životinjama. Fascinirani su tim slikama, ali čim izađu napolje i te iste životinje vide u prirodi, ne opažaju ih i gube interesovanje za njih.
* Mnogobrojne aluzije na komunizam i staljinizam prisutne su u vašim pesmama. U romanima se pak bavite užasima i posledicama nacizma. Da li pravite razliku između ta dva totalitaristička sistema?
– Ni na koji način ih ne bih izjednačio, jer ne znam kako bi se uopšte mogli porediti. Posmatram ih, dakle, izdvojeno. U Zapadnoj Nemačkoj, gde sam odrastao, jedva da je bilo tragova nacionalsocijalizma. U školama se o tome učilo, pričalo, ali u stvarnom životu toga nije bilo. Po prelasku u Drezden, neposredno posle povlačenja sovjetskih i drugih trupa, uočio sam drugačiju sliku. Tragovi tog sistema bili su vidljivi na svakom koraku, na kasarnama i drugim objektima, tragovi Sovjetskog Saveza, zemlje koje više nije bilo. Prema takvoj dvostrukoj prošlosti teško se može izgraditi neprijateljski stav, već pre neka vrsta romantičarskog osećanja.
* Već dugo godina poezija gubi trku sa prozom kada je reč o čitanosti. Pesnici, ipak, ne odustaju?
– Ne znam kako bih taj paradoks objasnio. Što manje ljudi čita poeziju, to je poetska scena življa i zanimljivija, makar u Nemačkoj. Ja ću do kraja pisati poeziju, uprkos malim tiražima pesničkih knjiga. U Nemačkoj prozu pišu razni TV zabavljači, koji književnost ne doživljavaju kao umetnost, već kao mogućnost da steknu određeno priznanje i popularnost. Pesnik je pak fasciniran jezikom i uvek je živo zainteresovan za pesništvo drugih kultura. I takve ljude nećete odbiti od pisanja stihova, jer se za njih uopšte ne postavlja pitanje dobijanja priznanja i nagrada.
* Ima li u današnjem svetu suštinskih sloboda?
– Mislim da u velikoj meri možemo slobodno da odlučujemo o svojoj sudbini, ali ne smemo izgubiti iz vida posledice naših odluka. Uvek bi trebalo imati na umu da život u društvu sa sobom nosi mnogo kompromisa.
* Kako doživljavate i tumačite uspeh ekstremne desnice na nedavnim izborima u vašoj zemlji, ali u o nekim drugim delovima Evrope?
– U mnogim zemljama se pojavljuju partije koje žive od toga da društveni konsenzus, odnosno konsenzus uopšte dovedu u pitanje. U raznim sredinama su i različiti razlozi za to. U Nemačkoj, koja je dugo bila podeljena na dve zemlje, unutrašnji konflikti se sada odigravaju na političkom polju rasprava o migrantima i doseljenicima. Kada razgovarate s ljudima u zapadnom delu zemlje, videćete da oni društvo doživljavaju kao nešto stabilno, dok se na istoku društvo vidi kao nešto osetljivo i lomljivo. A to se ne može drugačije tumačiti nego različitim istorijama. Svi ti unutrašnji nemačko-nemački konflikti imaju za posledicu delovanje različitih ekstremnih pokreta kao što su Pegida ili Alternativa za Nemačku. Kada sam pre tri godine duže bio u Beogradu, imao sam utisak da se kod vas nešto stvarno dešava. Postavljala su se prava pitanja: kuda ide Evropa, šta se događa sa društvom, kako graditi mostove između istoka i zapada? U to vreme Nemačka je bila najdosadnija zemlja na svetu. I tek što sam se vratio kući, krenuli su populisti ekstremne desnice. Plaši me takav ekstremizam, ali smatram da je dobra okolnost što moje argumente mogu da iznesem i izoštrim.
PORODIČNI ODNOSI
Imam 51 godinu, roditelji su me dobili veoma mladi i pripadaju prvoj posleratnoj generaciji. O mladosti svoje bake i deke, naročito o dvadesetim i tridesetim godinama prošlog veka, nisam znao gotovo ništa. Zato me dosta zanimalo kako je njihova generacija posmatrala dramatična zbivanja u tom vremenu. I tako sam došao do izmišljenih junaka za roman "Leteće lisice", prateći njihov život iz dana u dan. Uvek su me zanimali porodični odnosi, napetost koja često postoji između roditelja i dece, ali i sasvim druga osećanja prema unucima, i kako se te sklonosti ili animoziteti prenosi s generacije na generaciju. Mislim da imam dosta osobina bake i deke.
Dragan Bogutović
Izvor: Večernje novosti