Peđa Kojot
SVEČANI SUKOB SUKOBA
Kada je 1. januara 1946. car Hirohito objavio da nije Bog Japanci su bili šokirani. Mnogi fanatični podanici su se zbog toga samoubili. Verujem da bi se više Japanaca u današnje vreme ubilo da je pročitalo nedeljnik grada Smedereva (i grada Čikaga) da gradonačelnik Smedereva kao najobičniji smrtnik – jede. Jede, dobro sam rekao. Ta vest bi i Japance više šokirala od saznanja da njihov ljubljeni car Hirohito nije Bog (da mu Buda, Šiva ili Budha dušu prosti, to je bio car: ratovao na sve strane, doktrinirao ljude da se ubijaju ako ne mogu da poginu na bojištu, a nije osuđen za ratne zločine). Da se vratimo našoj temi: ne bi iznenadila lokalna novinska vest tipa – Danas je gradonačelnik Smedereva natprirodno napinjući se (čineći napore da stvore se uslovi) u javnom toaletu – sve birane reči – Železničke stanice (čuj: stanice!) grada Smedereva i grada Čikaga, svečano (kao što se to kod nas sve radi) otvorio moderni, najsavremeniji čučavac u kosmosu "i šire" . U prisustvu članova koalicije, prijatelja grada Smedereva i grada Čikaga. I pobratima bez posestrima. [youtube]http://www.youtube.com/watch?v=P0ehSwRyJbg[/youtube] Zamislite, kako bi Japance – kad već nije svemu kadre Smederevce, a tek što su kadri lokalni mediji – oborila s nogu (u čučavac) nedavna objava u lokalnim novinama grada Smedereva (i Čikaga) na udarnim stranama (novina kad udari oma i ošamuti) da gradonačelnik konzumira hranu. Hrani se. Jede; dobro sam napisao: jede. A sve što jede, mora da se plati. To je tema za Ujedinjene nacije (mislim narodi nesvrstanih zemalja, zemalja u razvoju, to su one što bilduju našte srca i želuca, ako su takve ikad postojale, gladuje a gradonačelnik grada Smedereva i grada Čikaga sram da ga bude – jede, pa prema prilici i visoke goste grada Smedereva i grada Čikaga pozove na ručak. Voda ih, zaludan, od kafane do jazbine, od bifea do ćumeza jer ne sme da ih ugosti u najbližem i najboljem, civilizovanom restoranu da ne bi došao u sukob s interesima Alekse Žunića i Agencije koja brine o moralu i ne znam o čemu beše još. [youtube]http://www.youtube.com/watch?v=Rulr1RwPBUg&feature=related[/youtube] Zamalo pa protivprirodno je kad gradonačelnik nešto prezalogaji odmah je, kad bismo verovali lokalnom pisanom mediju (što ovo dobro zvuči) u sukobu interesa. Tako reći u sukobu sa sobom (i kuhinjom, naravno). Zamislite se nad tim fenomenom (bezmalo, pogotovu ako uživa u hrani iz sve snage – bludnim): gradonačelnik konzumira hranu. Jede, kao što napisah. Ergo, gradonačelnik, nisam (svečano) prisustvovao ali verujem, jede kao i sav normalan svet, koristeći viljušku, nož, kašiku, možda i salvetu (tanjir prodrazumevam). Neverovatno. Ma šta kažeš. Baš jede. Jede, rekoh. A sve što jede mora i da kakihakidaki, u maločas gore pomenuti dole korišćeni savremeni, moderni, javni stanični toalet, ako to nije sukob interesa. Pa sve i da jeste: sve što koti mora i da krepa, ko jede mora i da čučne. Ne odmah, dabome. Doduše, onaj stari je, da kažem opet toalet (kako to smrdljivo zvuči) u prisustvu dičnih nam lokalnih medija, uredno pozvanih na svečanost, porušen. Novi će, ako ga ne izgradi, a ono biti u vizijama Živoslava Adamovića kada opet jednom zasedne u gradonačelnikovu fotelju (zamalo ne napisah: čučavac), s evropskim obrisima (Paloma). Ono, ruku na srce, mogao bi jedan mastodontski, grandioznih razmera, da sagradi i lider Za bolje Smederevo. Svako prema mogućnostima, svakome prema potrebama (Je Be Tito). Ljudi, bez zavaravanja, nema Boljeg Smedereva i grada Čikaga bez dobrog čučavca, ako treba i na Sportskom centru, pod nos Dvorane Smederevo. Pa toliki ljudi jedu (jedu, rekoh) mora to negde i da se istovari. Makar se radilo/hakidaki o sukobu interesa. A i jeste, bogami. Kakvo je to samo gubljenje vremena: najpre jedeš, malo provariš i isvratiš. Svečano, naravno. Kao i svako otvaranje, a imali smo, ako se sećate i svečano zatvaranje. Ne, nisam mislio na to, nego na neke izložbe u galeriji Savremene umetnosti preko puta bazena, pardon fontane što propušta vodu. Jah, šta bi da propušta fontana, nego vodu. I ko će ako fontana neće. Neće, valjda, daleko bilo, bazen. Pa što i da ne propušta. I lokalni mediji propuštaju, pa nikom ništa. Dobro, udaljih se od teme (što smrdiiii!) Evo, hitam u središte problema. Iz lokalnog nedeljnika doznah da je Agencija za borbu protiv korupcije, na dojavu anonimnog Čuvara gradskog budžeta skočila na noge lagane i spremno izdala ukaz na "štetnost… koja podriva poverenje u demokratski izabranu vlast i podstiču drugi oblici, sa stanovišta prava i morala, krajnje diskutabilnih ponašanja". Očekivao sam da tekst bude završen kako doliči: SF–SN! ili Za domovnu s Titom – Napred! ili U ime naroda! "Uveravamo vas da će Agencija, kao novi, nezavisni i samostalni organ u borbi protiv korupcije na osnovu svojih nadležnosti, energično boriti protiv ovakvih pojava". Eto, Agencija će se boriti protiv svake vrste sranja. Rekli smo: ko jede mora i da kakihakidaki. Šta je problem? Gradonačelnik (ili pomoćnica gradonačelnika za informisanje) ne vode visoke goste grada na ručak po ključu: danas (eventualno i kad se baš mora, ako ne može drugačije) u Perper, ostalih dana redom i bez zazora: u Točak, Kod Milanka (s nogu), Lolu S, u Firencu (na brzaka),u Noć i dan, u Stop, onda Dunav, Semendriju, Kraljev dvor, Vožd, Kod Cakija, u Maderu, možda u Ideu (mogu da ponesu)… a mogu vala gospodi da štogod spakuju i od kuće da pregrizu. Pođe recimo, ambasadorka Indije, kao onomad, u posetu gradu Smederevu i gradu Čikagu i tutne pod mišku sendvič srpske sirotinje (mast na hleba, ako ima malo soli, aleve i patrlidžana) pod uslovom da nisu iz gradine Irene Kunić ili Predraga Umičevića jer to bi bio opasan sukob interesa. E, sad, ako je mast od neke žešće svinje, onda je baš ima, nije bitno čija je, ako ne može da se utvrdi. Ne verujem da gospođa ambasadorka mari krmetinu, samo nudim mogućnost da bude sam svoj majstor: ponese srpski Mac sendvič, sedne u intenet park, mljacka mast, zagrcne se od aleve, ali prste liže i čita Mahabharatu na mobilnom, a lokalni Mardok može da je mrzi: nema sukoba interesa, osta brižna Agencija bez posla. Ili, opet ja, dođe ambasador Kine, zaboravio lični pribor za jelo, sedi na fontani, prekrstio noge, uvis baca leskovačke ćevape, u letu ih ustima (u državne vilice) i guta kao piton dok čeka kulturnu revoluciju u galeriji Savremene umetnosti. Ćevapi su predugi za gospodinovu visinu, ali šta da se radi, nije čovek poneo pribor, a Perper pribor ne izdaje na revers, niti tamo sme da zađe zbog sukoba interesa i mogućeg internacionalnog incidenta. Ne može sad da zove kuvaricu Sio Mi Ga da zapuca iz ambasade da mu preformatira ćevape.
Ako je Sio Mi Ga Visokom Gostu pratila žive ćevape, onda taj naloži vatricu u parku kod fontane i očas spremi sebi slasni roštilj. Posto je Sio Mi Ga poslala malo više (da se nađe) sve lepo spakovano u razgradivu kesu od recikliranog papira, ambasador može nekoga da pogosti; ako nije na vidiku debeli sukob interesa. Vera mu brani da pije alkohol pa je poneo plastičnu čašu kojom mu gradonačelnik (da se gost ne zagrcne) zahvata vodu iz fontane. Gost samo cokće, aleva ljuta, biber mu nije po volji, a zelenu papirčicu ne sme da bere iz gradonačelnikove bašte, a da trči do Godomina (gde to beše, ili do Purkinih) nema kad. Posle sledi tradicionalna gimnastika za uspavljivanje. A domaći novinarski plaćenici obigravaju i mršte se: mogu jedino da opletu Časlava Ilića što visoki Kinez (baš optimistički zvuči: visoki Kinez) ne konači u hotelu, ne banči u Perperu i ne penje se na sto u Klubu privrednika (postoji li to još?) To ne da je sukob interesa, to je podrivanje monetarnog sistema Srbije: došao iz žutog sveta a ni žuti dinar da potroši: bar u Vinskom gradu da kupi čokanjče, kao suvenir. Problem je što gradonačelnik ne sme da kupi kesicu kokica – kako sam razumeo mudru Agenciju – makar da počasti mudroga Kineza, ako na primer, portir ili bilo ko iz gradske samouprave, recimo Andrija Pavlović ili Irena Kunić, drži na trgu ili bilo kojem ćošku aparat za kokice ili, eto, Slaviša Šošić prodaje dinje, Jovica Vujović sočne nektarine, Milijana Novaković svežu (naravno) ribu, Nataša Nikolova ljubičice da ambasador obraduje Sio Mi Ga kiticom. Ko sme iz gradske uprave išta da pazari pa da dospe na prvu stranu legendarnog lokalnog dnevnika? Staće mala privreda i sitni zanati, zamreće privatni sektor. Gradonačelnik, ako ćemo ni po babu ni po stričevima, ne bi smeo ni privatno nešto sebi da iskopira u Atrijumu jer je to bezočno favorizovanje. Daje loš primer biračima. Jedino onome koji nad svime nedremno bdi i obaveštava gde šta treba rastu krilca: niti jede niti hakidaki i baš ga briga – niti je bio niti će ikad biti u sukobu intreresa. Sukob sa samim sobom se ne računa, a on i nema nekih interesa mimo ličnih i priličnih.
Autor: kojot