Lost, serija koja je počela da se emituje 2004. godine. Te godine, ABC je odlučio da otkupi pilot epizodu neke tamo serije, u kojoj se neki tamo avion sruši na neko tamo ostrvo, i ti ljudi su se borili da se snađu, prežive, i sve što ide uz to. Delovalo je kao Robinzon Kruso puta četrdeset, međutim, Lost™ je imao i više od toga. Ubacio je neki čudni strašni dim, koji je za ulogu imao da plaši gledaoca, a s vremena na vreme ubija jadne preživele.

Kažu da je pilot epizoda Izgubljenih bila najskuplja pilot epizoda ikada snimljena ijedne serije! Kada je ABC kompanija (inače poprilično veliki igrač u svetu TV programa), prihvatila da snimi pilot epizodu Izgubljenih, producent, i režiser prve dve epizode je bio niko drugi nego Dž. Dž. Abrams, u budućnosti čovek koji će eksplodirati režiranjem osrednje Nemoguće Misije 3, i neverovatnog oživljavanja Star Trek franšize dvehiljade i osme godine. Kada je konačno počelo snimanje, nikakva buka se nije digla oko nje. Niko nije mogao da očekuje da se na Havajima, na jednom od ostrva, piše nova televizijska istorija. I tako, tog sudbdonosnog dana, pilot epizoda Izgubljenih je emitovana, u "prajm tajm" terminu, kako to Ameri vole da kažu, i ABC je mogao da počne da trlja dlanove. 18.56 miliona ljudi je gledalo Lost, tog dana, 2004. godine. Manija je počela.

Od tada, kaže se da je većina TV gledalaca, kao i oni koji uživaju u TV programima na drugi način, na primer, skidanjem serije sa interneta, ne mogavši da se oslone na finansijske mogućnosti domaćih televizija da otkupe seriju u kompletu (svaka čast Pinku, dok je još Robert Nemeček bio urednik filmskog programa, Lost je uredno prikazivan u 00:00, složićete se, prajm tajm terminu) pratila seriju poput religijskog predskazanja, misleći da pre toga, a ni posle toga, ništa bolje na TV-u neće gledati. Bilo kako bilo, kroz 6 dugih godina, Lost je rastao i širio se. Poput epidemije je zahvatao svet. Stvarani su sajtovi posvećeni seriji, klubovi koji su se bavili razotkrivanjem misterija, fan klubovi pojedinih likova, još klubova koji su se bavili svim tim zajedno, forumi sa svojim beskonačnim tekstovima o teorijama, i tako u nedogled. Sve to vreme, ABC je trljao ruke, jer je znao da je stvorio, kako se to opet u televizijskom žargonu kaže, "World Wide Phenomenon", iliti, po srpski, onako iskreno rečeno, mašinu za pare. Naravno, celokupna priča ne bi bila ni upola zanimljiva koliko jeste, da u nju nisu bila utkana dva elementa. Prvi, da producenti i pisci imaju celu seriju već spremnu, tj. da su isplanirali već koliko će sezona imati, i da imaju razvijenu priču od samog početka do samog kraja, a drugi, misteriju.

Sada ću probati da vam objasnim zašto su ova dva elementa od krucijalnog značaja za uspeh serije.

Prvospomenuti element je, prema mom mišljenju, zanimljiviji. Zašto? Naime, današnja TV industrija funkcioniše na sledeći način. Kada serija bude lansirana u program, prati se njena gledanost, ukoliko je ona dobra, producenti i scenaristi dobijaju zeleno svetlo da pristupe pisanju nove sezone, tj. produbljivanju priče. Ukoliko u nekom trenutku gledanost padne, serija se gasi od strane kuće koja ju je emituje, i tu se završava njen život. E sada, postoje razni primeri kako su neke serije ugašene i pre nego što su rekle sve što su imale (Twin Peaks na primer), a isto tako postoje serije, i to u mnogo većem broju, koje su zbog gledanost veštački produživane. Jedan od najboljih takvih primera je čuveno Bekstvo iz zatvora, serija koja je u jednom trenutku bila gledana možda čak isto toliko koliko i Lost, pa su se iz izdavačke kuće odlučili da je produže kako znaju i umeju. Usledile su još tri sezone klasičnog "niđe veze" scenarija, koji po svojoj dubini i sadržini nisu mogli ni vodu da nose prvobitnom, koji je ostvaren još u prvoj sezoni. Međutim, Lost je, kako je makar rečeno publici, imao sve već spremno. rečeno je da scenario postoji i da će trajati koliko će trajati. Kako je vreme prolazilo i kako su gledaoci (čiji je broj rastao) postajali sve više skeptični oko postojanja prvobitnog scenarija koji se poštuje, producenti su se setili savršenog štosa rekavši da iako scenario postoji, da ga oni sa vremena na vreme minimalno modifikuju i dodaju najsitnije finese kako bi poboljšali seriju. Ovime su zatvorena usta svima, a publika serije je samo čekala novu epizodu koja bi ih prevela žedne preko vode, i ukazala im na neka rešenja, a, potajno nadajući se, i na nove misterije, što me dovodi do drugog elementa uspeha Izgubljenih.

Misterija je glavni motiv same serije. Bukvalno, od prve scene prve epizode, pred vas se postavlja pitanje. Ono što je Lost radio bolje od bilo koje druge serije, je što je nastavio da postavlja pitanja, na takav način, da se gledalac nijednog trenutka nije našao u bezizlaznom položaju. Kako su to postigli, veoma lako. Na svako pitanje koje bi sama serija postavila, odgovaralo se polovičnim odgovorom koji je mogao da se tumači na hiljadu različitih načina, koji bi pride, pored tih tumačenja, postavio još jedno konkretno pitanje. Prostom matematikom, kako su epizode odmicale, Lost je postavljao sve više i više pitanja, a gledaoci su, potpomognuti činjenicom da je sve već isplanirano i da će u nekom trenutku sve biti razrešeno, jer za razliku od drugih serija Lost ima početak i kraj, upijali novi sadržaj, beležili ga, i svakodnevno razmišljali o njemu isčekujući još noviji sadržaj, i tako u nedogled. Bili smo Romeo, a Lost je bio Julija, a toliko smo bili zaljubljeni da čak i te slinave maramice koje nam je bacala su nam bile dovoljne da ostanemo pod njenim prozorom. Iako je ovakva formula sve samo ne nova u svetu, Lost je uspeo da, profilisanjem karaktera kao ne baš toliko tipičnih stereotipa, vešto zamaskiranom političkom korektnošću i ubacivanjem svakojakog življa kao glavne likove (debeli čika, azijatski čika, crni čika, ćelavi čika, nekoliko teta, hispano teta, mladi, stari, pas), zapravo uspe da obuhvati CELOKUPUNU publiku na svetu. Imao je taj luksuz, da uz pomoć misterije i likova koji su je pružali, postane dostupan svima, i da prigrli sve, koje god vere/nacije/etniciteta oni bili.

Lost se nedavno završio, neslavno kažu mnogi. Međutim, da li je tako? Ne pada mi na pamet da objašnjavam kraj, ko želi neka izgleda celu seriju, međutim, kraj serije je u najmanju ruku bio, pa, prevara. Sećate se svih onih misterija, tajni, veza između likova, suspensa, i svega što ga je krasilo. E pa, sam kraj Izgubljenih čini da to sve nekako nestane. Ne, on ne odgovara na pitanja, ne, on ne razotkriva misterije, i ne, on ne uspeva da radi ono što je serija uspevala da radi čitavih šest godina pre toga, ne uspeva da nas natera da nas bude briga, ono što nas je i vodilo da gledamo seriju na prvom mestu. Svaki potez nesrećnog doktora, svaka povreda svakog lika nas je zabrinjavala, mučila i terala na razmišljanje. Lost nas je sve pojeo, da bi nas sam kraj ispljunuo poput ubuđalog dela nekog kolača. Žao mi je publiko, odličnog si ukusa, ali sada je vreme da odeš. Najprostije rečeno, kraj je, jednom rečju - Nedorečen.

Iako su se mnogi bunili, plakali, vrištali, pisali pisma, pretili, i šta sve već ne, u nekom trenutku, shvatio sam da je Lost postao najbitniji televizijski događaj ove decenije, a verovatno i sledeće, upravo zbog svog kraja! Zašto? ABC vode ljudi koji su genijalci, siguran sam u to, da nisu, ne bi vodili ABC. Oni su stvorili seriju koja je bila najbolja za vreme dok se emitovala, koja je ceo svet digla na noge, provozala do pakla i nazad, i onda nestala. Nikom ništa, reći će neko, ali ne! Baš kao što ja sada ovo pišem, hiljade drugih pišu nešto slično, i hiljade hiljade će pisati. Milioni razgovora će se voditi u budućnosti, kroz sledećih deset, dvadeset godina, ma i više, a sve to zbog kraja, koji je zapravo, kada se to malo bolje sagleda, srž same serije, a to je - nagađanje. Od kako se završila serija pa do dan danas, vodio sam bezbroj razgovora sa ljudima koji su izgledali seriju, pričajući i tumačeći kraj. Razmišljajući šta, kako i gde sa ovim i onim, što je ostalo neobjašnjeno. Lost je bio misterija, i ostao je misterija. Postao je besmrtan, jer koliko god njegov kraj bio glup, on je zapravo ultimativno dobar, na prevarantski način. Zavarao nas je sve, i naterao da pričamo o njemu, poput neke predivne fatalne žene koja uđe u bar, ne kaže ništa, samo popije piće, ali nakon izlaska i dalje ostavlja usta otvorenim i razgovore započetim.

Najbolji televizijski događaj decenije, sigurno ne, najbitniji, definitivno da, kraj Izgubljenih je zapravo pokazatelj kako jedna produkcijska mašinerija može da izigra milione ljudi, kako veštim spisateljskim trikovima može da natera i plač i zadovoljstvo, pokazuje da u markentiškom dobu, negativni publicitet pobeđuje. Ja i dalje pišem o seriji, i dalje ću pričati o njoj, ali da li bi tako zaista bilo da se završila kako je mogla da se završi, kako smo želeli da se završi?

Postoji jedan lik u njoj koji se, pre no što se srušio na ostrvo bavio prevarama, u jednoj epizodi, on priča ( i izvodi ) takozvanu veliku prevaru. Poenta nje je da traje toliko dugo da čak i prevareni bude umešan u nju ne znajući to. Čini li mi se to, ili je Lost™ zapravo najveća prevara od svih ?